Planeta Srbija

Posetite stranicu http://dnevnikeklektika.com/blog/detelinara---stara-dama-grubog-srca/ kako biste videli sadržaj posta.

Zašto ovaj fid ne uključuje sadržaj posta →

Jednostavno, blagi užas, posebno ako ste kućni korisnik.

Mi kada imamo problema sa nekim računarom (jako retko, na svu sreću), poručujemo novi kako zaposleni ne bi bio u praznom hodu, a stari kad se popravi, popravi. Svi računari se bekapuju na Time Capsule, pa se restore profila reši za sat vremena. U tom momentu nam više nije bitno koliko će stari komp biti na servisu. Kada ga dobijemo nazad, stoji kao rezervna mašina (za slučaj da se neki od novih računara pokvari) ili dok ne zaposlimo nekog novog kome taj računar može raditi posao.

I tako to ide već 4 godine…

PS: Mašine uzimamo u Srbiji i ne koristimo Apple Care. Možda bismo trebali… Iapk sve računare koristimo za rad minimum tri godine…

Ja i mreže smo dva pojma. Nikada me nisu interesovale, a pošto je Goran to preuzeo na sebe još od dana kada smo otpadali u Medija centru na Fakultetu tehničkih nauka, nisam imao ni potrebu da se sa njima bakćem (fala Godžo!)

Pošto je umreženost sastavni deo onoga što radim i načina na koji živim, silom prilika sam video niz kojekakvih panela za konfiguraciju mreže. Kroz firmu, stan i Kopaonik se izmenjalo dosta rutera u zadnjih 5, 6 godina i gotovo svi paneli za njihovo konfigurisanje su blagi užas: web aplikacije koje koriste IFRAME-ove, nisu upoznate sa JavaScriptom i mogućnošću asinhronog osvežavanja podataka itd. Bilo je tu i skupljih i jeftinijih rutera, ali su svi imali slično rešene panele za administraciju.

Krajem 2007. smo uzeli prvi AirPort Extreme za kancelariju i od tada smo gotovo isključivo na Apple mrežnoj opremi. Panel za upravljanje ovim uređajima je nativna aplikacija koja dolazi uz Mac OS i osvežava se kroz Software Update servis koji Apple pruža.

Najnovije osveženje AirPort Utility softvera (v6.0) moju trenutnu konekciju prikazuje ovako:

Iskusnom administratoru će se ovo verovatno učiniti kao čist eye candy, ali ljudima koji imaju kućne mreže ili vlasnicima malih firma, svaki korak ka pojednostavljenju rada i administracije mreža je i više nego dobrodošao. U vreme kada se proizvođači utrkuju ko će napraviti što komplikovaniji interfejs sa što više kriptično imenovanih opcija, pomak u ovom smeru je i više nego dobro došao.

Знате за Фејсбук временску линију (енг. Facebook Timeline), где је комплетна активност фејсбукаша уместо у облику класичног профила представљена у облику временске линије са огромном „билборд“ сликом на врху и садржајем спакованим у две колоне? Ако сте у тренутку кад вам је понуђено да активирате временску линију кликнули на дугме за одбијање (чини ми се да сам ја то урадио пре неких месец и јаче па зато немам нигде опцију активирања тог режима приказа), више нигде нећете пронаћи дугме за њено активирање. Read more ...

Некако случајно, услед честих дуготрајних пауза у писању узрокованих офлајн животом, запазих да је већ трећи дан фебруара и сетих се да сам 31. јануара 2004. године Read more ...

На недавни ТВ-спектакл у Београду нико није остао равнодушан. Обожаватељи лика и дела Чеде Јовановића (Аваз, е-новине, Соња Бисерко, итд.) показали су како изгледа селективна перцепција, тј. кад се чује а не слуша, види а не гледа. Са друге стране, сматра се (оправдано, рекао бих) да је Додик одржао лекцију не само родомрзачкој перјаници Србије већ и самим властима, од којих се нико није усудио да дигне глас на клевете самопроглашеног либералдемократе. Можда зато што иза њега стоји Амбасада (зна се чија) којој и они подносе рапорт. Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:Додик против Јовановића: Под чијим условима?Милорад Додик има својих мана. Ефективна иагресивна одбрана права Српске на постојање изван доминацијефундаменталистичког Сарајева, међутим, није једна од њих. Као предсједникСрпске, он чврсто подржава њене историјске тековине, уназад до самих почетака,и то не само у погледу одлука који је он лично доносио и спроводио у оквирусвојих мандата. Онтакође чврсто стоји иза неотуђивог права српског народа у БиХ на независно опредјељење о свомполитичком статусу. Тако и треба.Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе.Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико данараније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма?Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођинарода.Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавностизађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.

Potreban materijal:

4 čaše od 200ml šećera 4 čaše oraha 12 jaja 4 kašika brašna 27 kašika šećera 100g čokolade za kuvanje 50ml mleka 5 kašika šećera 250g margarina 200g šlaga u prahu mleko šećer u prahu

Priprema:

Na vatri pregoreti 4 čaše šećera pa dodati 4 čaše oraha. Izmešati pa izručiti na vlažan “plekani” tanjir. Kada se skroz ohladi samleti na mašini za orahe. Umutiti 6 belanca sa 6 kašika šećera, dodati zatim 12 kašika oraha (grilijaša) i 2 kašike brašna. Masu sipati u pleh obložen papirom za pečenje i peći u rerni dok lepo ne porumeni. Najbolje je proveriti iglom da li je kora pečena. Tako ispeći još jednu koru. Za fil umutiti 12 žumanca sa 15 kašika šećera na pari. Margarin umutiti mikserom i dodati rastopljenu čokoladu. Masu dodati u umućena žumanca i sve lepo sjediniti. Šoljicu mleka i 5 kašika šećera zagrejati i popariti 12 kašika mlevenih oraha (grilijaš), dodati malo margarina i kada se prohladi sjediniti sa filom. Šlag u prahu umutiti uobičajeno po uputstvu na kesici, uz dodatak po želji šećera u prahu. Filovanje: kora – fil – šlag – kora – fil – šlag.

Amazon reče:

Your Amazon.com order of “A Pattern Language: Towns, Buildings, Construction” has shipped!

#fakjea! Ovu knjigu poručujem već TREĆI put. Dva puta mi se poštar nije pojavio na vratima, da bih kroz ~30 dana uredno dobio obaveštenje od Amazona da im je pošiljka vraćena i da su mi vratili novac. Jedina reakcija tada: “Jebeš refund, ‘oću knjigu”, ali ne pomaže. Valjda će ovaj put stići…

Kurir, via Infostud:

Posao za stručnjake

Vlada Vojvodine raspisala je konkurs i pozvala sve nezaposlene doktore nauka da se jave kako bi dobili posao na nekom od fakulteta i naučnih instituta u pokrajini.

Šta sam propustio? Od kada postoji znak jednakosti između “doktor nauka” i “stručnjak”? I da li je uopšte svaki “stručnjak” zaposliv? Na slobodnom tržištu odlučuje potražnja, ne diploma, ma kakva bila.

U osnovi, inicijativu podržavam pod uslovom da iza nje stoji neko “meso” i da nije prazna predizborna priča (podmazana parama građana). Ako trećina uradi nešto korisno sa stečenim znanjem (maksimalan respekt za upornost i disciplinu da se do jedne takve diplome dođe), ceo projekat će se isplatiti. Samo da ne ostanu predugo na državnoj sisi uz opravdanje: “Pobogu, pa oni su doktori nauka!” Neka tržište odluči da li je neko potreban ili ne, ne Vlada Vojvodine.

Nekada kada se detetu postavi dijagnoza astme lekari bi obično govorili, vaše dete treba da odmara. Sport nikada nije dolazio u obzir. Najnovija saznanja i istraživanja pokazuju da je za svako dete,ali i odrasle osobe obolele od astme, poželjno da se bave sportom.

Bavljenje sportom višestruko pozitivno deluju na stanje pluća obolelih. Posmatranjem dugačke liste poznatih sportista koji su tokom svoje karijere bolovali od astme a pri tome postizali neverovatne rezultate jasno nam govori da uz sport astma moze biti vrlo dobro kontrolisana i da se mogu smanjiti ili čak ukinut lekovi koji se koriste za njenu kontrolu.

Najvažnije je da svaka osoba sebi zacrta cilj i da shvati da astma nije hendikep, već samo mala prepreka koju treba preći. Nikako detetu ne smete reći da ono to ne može zato što boluje od astme. Ono može sve što i ostala deca, ako to hoće to i želi.

Pre nego što počnete bilo kakvu aktivnost, posavetujte se sa svojim lekarom, prilagodite terapiju toj novoj fizičkoj aktivnosti.

Prvo i najvažnije jeste odabrati sport koji vama ili vašem detetu najviše odgovara, ali i onaj u kome će dete biti najmanje okružen faktorima koji aktiviraju astmu.

Kada počnete sa aktivnostima važno je da učinite nekoliko faktora predrostožosti koji bi sprečili neke nepoželjne pojave.

Recite ljudima sa kojima vežbate da imate astmu i način na koji mogu da vam pomognu ako se napad desi.

• Povećavajte nivo vežbanja i napora postepeno, nikako to ne činite naglo!
• Uvek nosite svoj bronhodilator (Berodual, Ventolin) sa sobom kada vežbate.
• Ako vežbanje aktivira vašu astmu uzmite bronhodilatator pre zagrevanja.
• Pre vežbanja se uvek dobro zagrejte.
• Pokušajte da ne dođete u kontakt sa faktorima koji mogu da izazovu vašu astmu.
• Ako vam se tokom vežbanja pojave simptomi astme, stanite, uzmite pumpicu i sačekajte da se stanje poboljša. ako se to ne desi nemojte nastavljati trening, odmorite i idite kući.

Nekada je teško izabrati pravi sport. U serijalu tekstova Sportom protiv astme naćićete podatke o nekoliko najpopularnijih sportova i o njihovim pozitivnim i negativnim uticajima na astmu. Sledeći tekst na ovu temu pročitajte sledeće nedelje.

… prestaju biti uticajni onog momenta kada prestanete da pratite Twitter. Svako je car svog mehura.

Ukoliko koristite Mac i dosta pišete, iA Wirter je verovatno najbolje uloženih $9 koje ćete potrošiti ove godine. Po cenu jedne kole od 0.5l na benzionskoj pumpi, dobije se editor koji je pravo uživanje koristiti:

Aplikacija je toliko upeglana, da me vuče da pišem samo kako bih je koristio. Ono što vredi svaki cent (i mnogo više) je pomoć da se održi pažnja na samom tekstu dok se radi. iA Writer to postiže tako što pređe u Full Screen i sa ekrana skloni sve moguće distrakcije. Korak dalje u tom smeru je i Focus Mode (uključuje se sa Cmd + D) koji naglašena samo rečenica koju trenutno pišete.

Najtoplija preporuka.

Posetite stranicu http://dnevnikeklektika.com/blog/share2/ kako biste videli sadržaj posta.

Zašto ovaj fid ne uključuje sadržaj posta →

Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

 

Istina je da je zima period kada se svi malo lošije osećamo. Vreme je hladno, manje se krećemo, družimo i svi živimo za to proleće kada život ponovo treba da krene. Ove godine je to i dosta usporenije zbog činjenice da ulazimo u predizbornu godinu kada se, kao nusproizvod međusobnih političkih takmičenja, izdvaja sav prljavi veš i pokazuje već odavno demoralisanoj naciji. Šlag na tortu svakog pesimiste čiji uzdah karakteriše i ona čuvena – tek će da bude kriza.

U celoj situaciji nije lako biti pojedinac, a sve ređe se prepoznaju oni koji bi vas razumeli i koji će umesto ustaljenog kukanja pokušati da se pokrenu, nešto promene, podele i poguraju društvo napred onda kada su svi od njega digli ruke. Tako stopljeni u društveni plićak, u kome je najmasovniji sport bežanje od odgovornosti potrebno vam je dešavanje, upoznavanje ili motiv da istupite i kreirate pozitivnu promenu. Srećom, taj okidač postoji i vreme je da se desi drugi put međ Srbima – Šer konferencija.

Setiću se samo prvog dana prošlogodišnjeg Šera, koji se poput oaze budućnosti spustio u sam centar Beograda i okupio neke nove, lepe, šarene, usudiću se reći i čudne ljude. Moja sreća bila je utoliko veća što sam među tim ljudima video svoje prijatelje iz drugih zemalja po prvi put u Beogradu, nasmejane i oduševljene onim što ih je u sledeća dva dana čekalo. Dnevni program koji se prepričavao i noći koje nisu davale priliku za puno sna. Restart realnosti i poziv na pokret, promenu i deljenje baš kako i ime konferencije kaže. Komentari posle svega potvrdili su samo da su organizatori u tome itekako i uspeli.

Retki su oni koji znaju da je to šerovsko prodrmavanje i mene donekle motivisalo da krenem u svoju Arigato priču, da iskoristim svoju poziciju i uradim nešto dobro, nauštrb svog vremena ali u znak zahvalnosti prema određenom društvu koje poštujem. Nisam jedini, promene su krenule da se dešavaju a ekipa koja se okupila oko Šera tog aprila nastavila da radi u punom sastavu, dobrim delom i na How To Web konferenciji, Exitu i svemu što se tog leta desilo. A onda je došlo hladno vreme.

Share 2 dolazi!

Kao što vizual iz gornjeg paragrafa kaže – Šer nam dolazi! Poslednja nedelja aprila, tik pred izbore, da uskomeša društvo opterećeno najnegativnijom izbornom kampanjom u prethodnoj deceniji, i kaže da promene leže u ličnoj incijativi. On je tu da nauči, motiviše, inspiriše, kreira i predstavi nas drugom delu istomišljenika kroz teme koje su bliske prošlogodišnjim, ali sa drugim predavačima i kroz prikaz svega onoga što se desilo prošle godine. A desilo se – od Wikileaksa, do skorašnjih ACTA, SOPA i sličnih inicijativa koje se suprostavljaju revoluciji deljenja znanja koja nam se odvija pre očima.

Ne sumnjam da će biti zanimljivo, očekivanja svih su posle prošle godine prevelika, a period koji nas posle toga čeka sigurno intezivan. Dobre priče, pametni ljudi, zabava i inicijative su nam nikad potrebnije a Šer nam ih sve nudi na jednom mestu. I moram priznati, ne mogu da dočekam. Vidimo se u tamo!

Posetite stranicu http://dnevnikeklektika.com/blog/average-is-over/ kako biste videli sadržaj posta.

Zašto ovaj fid ne uključuje sadržaj posta →

Deda u akciji     Ceo snimak ste imali prilike da vidite 2009. kada je snimljen. Volim zimu i sneg kada odem na skijanje, na zimske čarolije, ali nisam baš ljubitelj driftinga kolima. Medjutim, svakodnevno imam po neki drift jer dok odem do posla i nazad put je više nego interesantan i zimi klizav… Svima [...]

Posetite stranicu http://dnevnikeklektika.com/blog/letters-of-note-to-my-old-master/ kako biste videli sadržaj posta.

Zašto ovaj fid ne uključuje sadržaj posta →

Duvanski dim godišnje ubije pet miliona ljudi, pride 600000 njih kao kolateralna šteta!!! Ne odgovara nikome!!! Biljka ubica broj 1!!!

autor: Zorica Antonijević Vukelić

Jedini rat koji podržavaju sve vlade svata jeste rat protiv dubansvkog dima. Vode ga armije nepušača, a saveznici su im čak i pušači.

Američka agencija za zaštitu životne sredine svrstala ga je u “klasu A” kao “humanog kancerogena”, za koji ne postoji minimalna sigurna doza kojoj čovek može biti izložen.

Uprkos tome, skoro je nemoguće suprotstaviti mu se. U osnovi pušačke zavisnosti stoji glad za nikotinom. Iako je nikotin samo jedan od preko 4000 hemikalija pronađenih u dimu cigarete, on na ljudski mozak deluje kao droga.

Apsorbuje s ekroz kožu i sluzokožu, a do mozga stiže u roku od 10 sekundi nakon uvlačenja.

Za redakciju Blic Žene- Zdravi i Srećni, Zorica Antonijević Vukelić popričala je sa Milenkom Petronijevićem, terapeutom za ostavljanje pušenja klinike “Alen Kar”

Duvanski dim uništava život

Pušačima su ugroženi svi vitalni organi. Osim pluća, bronhija, srca i krvnih sudova, ugroženi su i jednjak, pankreas, bubrezi i vid. Pušenje menja imunolišku sposobnost organizma. Promene na jeziku dovode do oštećenja čula ukusa, stimulisana je i sekrecija želuca, pa pušači često pate od gorušice. Pušenje utiče na sužavanje kapilara u koži, pa samim tim se smanjuje i priliv kiseonika, te je koža isušena, češće naborana i zadebljana, izmenjeni su nokti…

Ugrožen je ceo organizam, celo telo…Život.

-Pušači, međutim, uglavnom misle o opasnostima po zdravlje kao o nečemu što se dešava nasumično, kao d aje to hodanje po minskom polju. Pa ako nagazite minu…Strah od prestanka pušenja zasenjuje strah od užasnih rizika po zdravlje-objašnjava Petronijević.

Zavisnost

Nikotin aktivira moždane ćelije koje regulišu osećaj zadovoljstva. Istraživanja pokazuju da nikotin povećava nivo dopamina u mozgu, hormona koji učestvuje u posredovanju želje za konzumiranjem droga.

Prosečan pušač će za 5 minuta uvući dim u pluća oko 10 puta, što znači da osoba koja puši oko 30 cigareta dnevno udahne dim oko 300 puta i isto toliko puta u mozak dovede nikotin.

Zašto pušimo?

Pušač pali cigaretu da bi uklonio osećaj praznine i nesigurnosti koju je izazvala prethodna cigareta. Telo mu posatje imuno na uticaje nikotina, a onda ga unosi sve više. Posle nekog vremena cigareta prestavje u potpunosti da ublažava zavisničku potrebu za nikotinom koju je sama stvorila, pa kad je zapalite, osećate se bolje nego što ste se osećali samo trenutak pre toga. Ustvari ste nervozniji i napetiji.

Jedna dobra mesečna plata godišnje izgori u duvanskom dimu

Jedna pakla cigareta u proseku košta 130 dinara. ako pušite samo jednu kutiju dnevno, za nedelju dana na cigarete vam ode 910 dinara, mesečno svoju zavisnost plaćate 3.640 dinara, dok je za godinu dana iz vašeg budžeta spaljeno 43.680 dinara!!!

Dalje izračunajte sami, ali zamislite da tukonačnu sumu, kojasigurno nije mala, stavite na sred sobe i zapalite. Niti novac palite, niti novac bacate, vi ga direktno investirate u uništavanje svog zdravlja.

Ako dnevno popušite dvadest cigareta, koncentracija vitamina C u vašem organizmu smanji se za polovinu. To može izazvati smetnje u funkcionisanju mozga, te dovesti do pojave simptoma neurastenije, slabog pamćenja i opšte psihičke mamaksalosti.

Cigareta vodi u nervno rastrojstvo

Zabluda je da cigareta smiruje. Reč je o vrzinom kolu jer cigareta zadovoljava potrebu za nikotinom, a zapravo izaziva nemir, koji onda umiruje. I tu nastaje zavisnost koja se ispoljava kao nesposobnost čoveka da kontroliše napetost bez nikotina. Naročito su mu važna angažovanja ruku i misli oko rituala paljenja cigareta, hvatanja za džep, traženje upaljača, trljanje cigarete među prstima, prinošenje ustima, uvlačenje dima, odmicanje od usta, ponavljanje postupka…Ove aktivnsoti okupiraju pušača, oduzimaju mu puno vremena, stvarajući uslovni refleks, pa je pušač bez toga nervozan i ne može da se opusti.

Cigareta krade vreme

“Svaka cigareta skraćuje život za 15 minuta, ja sad imam 23, a da ne pušim imao bih 27″-kaže jedan aforizam.  A kad stavimo šalu na stranu, pušenje odnosi toliko vremena da ova šala više nije šala. Kad saberemo vreme koje pušač u toku dana potroši na “uživanje” u cigaretama, bili bi to silni bačeni sati koji su mogli da se utroše na nešto što bi popravilo kvalitet života.  Jedna cigareta gori 7-11 minuta, što je ako pušite 20 ciareta dnevno, oko 240 minuta na dan. Konačni rezultat je da biste za vreme dugog pušačkog staža mogli da završite jedan fakultet, pročitate pola univerzitetske biblikoteke, obiđete biciklom pola zemaljske kugle…

Cigareta mi daje samopozdanje koje pušenjem ubijam!?!

Petronijević kaže da pušači pate od osećaja nesigurnosti, koji kompenzuju pušenjem kao vidom oslonca. Utoliko je pobeda nad strahom od prestanka pušenja veća hrabrost. Budući da duvan sistematski uništava nervni sistem, pušača hvata panika pri samoj pomisli da će ostati bez cigareta.

Koliko puta ste kao pušač izgovorili “Bez hleba mogu, ali bez cigareta nikako”?

Svaki novi bivši pušač je izuzetno hrabar čovek koji je uspeo da živi bez lažnog oslonca. Taj uspeh vraća mu samopouzdanje, a on počinje sebe da ceni.

Pušači rađaju nedonoščad

Udisanje duvanskog dima u trodnoći dovodi do dva osnovna poremećaja: prenos hranljivih materija od majke na fetus i smanjena koncentracija kiseonika u fetalnoj cirkulaciji.

Zato su prevremeni porođaju dva puta čečći, a ta učestalost je proporcionalna broju popušenih cigareta. Kod jedne trećine beba nađene su i promene u srčanoj radnji, a deca majki pušača obično po rođenju lakša za 150-300 grama. Češće su i anomalije, pa i smrt ploda za 34%.

Da li ću se ugojiti ako prestanem da pušim?

Nećete se ugojiti kad ostavite pušenje ako ste disciplinovani. Uvedite obaveznu svakodnevnu brzu šetnju, jedite normalno i ne posežite za grickalicama, slatkišima i sokovima kad ostetite krizu za cigaretom. Ako ne možete da se oduprete, idite na psihoterapiju.

Između potrebe za nikotinom i osećaja gladi postoje sličnosti, pa pušač, ne detekujući šta je u pitanju, umesto cigarete poseže za čokoladom i grickalicama. Ostavi cigarete i dobije kilograme. Naravno to se može izbeći.

Žene su posebno sklone da svoj duvanski porok i odlaganje prestanka pušenja pravdaju mogićim dobitkom kilograma. Da li u svom okruženju imate gojazne pušače i vitke nepušače i bivše pušače?

Danas nećemo zapaliti cigaretu

Autor i urednik Sajta, Veroljub i ja vas podsećamo da je današnji dan dan koji se u našoj zemlji obeleževa kao Nacionalni Dan Bez Duvansko Dima i pozivamo sve pušače da bar danas budu hrabri i ne zapale cigaretu. Verujem da će nekima već sutra biti bolje i shavatiti da mogu i bez nje.

Moj savet onima koji su odlučili da se oslobode zavisnosti od cigarete:

-odmah po ustajanu pojedite jednu narandžu ili popite sok od ceđene narandže

-tokom dana uzimajte što više vode i kad osetite želju da zapalite popijte čašu vode

-jedite što više povrća, voća i supe

- ne posežite za grickalicama kao zamenom za cigaretu

-tuširajte se što češće da se nikotin ispere i sa kože

-izaberite neku fizičku aktivnost spram vašim mogućnosti, za početak neka to bude duža šetnja brzim hodom (ako vam mogućnosti dozvoljavaju idite na posao peške)

-nabavite knjigu Alena Kara “Lak način da prestanete da pušite”

-zamolite prijatelje i porodicu da vam budu podrška

-i nemojte se svaki sat podsećati na to kako niste zapalili već sat, dva, tri, pet….jednostvano živite svoj život, a u njemu sigurno  cigaretanije  glavna stvar

 

 Dr. Dušica Jarić “Kada bi strah od duvanskog dima bio kao što postoji strah od pumpica u svetu bi bilo bar 50% manje obolelih od HOPB”

 

 

 

Priče iz Usnulog grada (17)Najbolje je znala čekati... i nije gubila nadu. Ali je od čekanja polako nestajala kao prvi snegkoga je uvek čekala.Sve je manje osećala ono što čeka i sve se manje radovala... Prestala je da voli i prvi sneg koga je uvek čekala – kao novi početak.Sve više je volela Čekanjekao plimu koja je zapljusne bezrazložnom nadomi izbriše tragove prolaznosti.Izgubio se i razlog čekanja.Čekala je kraj čekanju... i nije izgubila nadu.Bio je lep i čist – kao prvi sneg.Nadica Janić

Potreban materijal:

2 čaše od 200ml šećera 2 čaše pšeničnog griza 2 čaše brašna 1 kesica praška za pecivo 1,5kg rendanih jabuka 250g margarina

Priprema:

Izmešati šećer, griz, brašno i prašak za pecivo. Pleh za pečenje obložiti papirom za pečenje, pa ređati red “suvog” red rendanih jabuka (stavljati tanji sloj jabuka) i tako naizmenično dok se ne utroši sav materijal. Završiti suvim slojem. Odozgo narendati margarin i staviti u rernu zagrejanu na 200C da se peče nekih 40 minuta. Najbolje iglom proveriti da li je kolač ispečen. Pečeni kolač ostaviti da se ohladi, pa seći na željene kocke. Može se posuti šećerom u prahu.

Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“,  а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.

Jedan od najznačajnijih tekstova koji sam napisao prošle godine “Ekonomija pažnje i ekonomija poverenja” za osnovu ima prošlogodišnje rezultate redovnog godišnjeg istraživanja “Edelman Trust Barometer” – Barometar poverenja, koje predstavlja osnovu struke odnosa s javnošću: Izgradnja poverenja je temelj upravljanja reputacijom organizacije, a odnosi s javnošću se u osnovi bave ovom tematikom. U nastavku sledi uportedna analiza ovogodišnjeg Barometra poverenja i različitih rezultata ovog istraživanja iz prethodnih godina.

Ispostavilo se da je prema ovom istraživanju samo u perodu od godinu dana povećana potreba da se određena informacija ponovi veći broj puta da bi se u te informacije poverovalo.

Posebno su indikative promene kredibiliteta (kvalitet poverenja) u različite predstavnike kompanija i državnih organizacija u prethodnih nekoliko godina:

Kada se ovi podaci uporede sa podacima iz 2009. i 2010. vide se veliki skokovi i padovi poverenja za pojedine činioce odnosa sa javnošću neke organizacije.

Podaci o stanju poverenja u medije 2012. izgledaju ovako:

Koliko mi utičemo na generalna dešavanja u svetu?

Analizom svih ovih podataka mogu se uočiti određena pravila koja su verovatno najočiglednija ako se prate verijacije poverenja u osobe kao što smo mi – “Person like yourself”. Od 2006. g. kada časopis Time proglašava nas za osobu godine, počinje priča o uticaju običnog čoveka na dešavanja u svetu korišćenjem društrvenih medija (ovaj termin se “ustoličio” 2007. g., a pre toga je dve godine korišćen termin Web 2.0).

Do 2009. g. prema pomenutom Barometru poverenja, osobe kao što smo mi su bile dosta visoko plasirane na listi osoba za koje postoji generalno poverenje javnosti. Tokom 2010. i 2011. g. poverenje u ove osobe značajnije opada, da bi se prema ovom istraživanju 2012. g. ponovo povratilo poverenje u pojedince kao što smo mi.

Ove promene poverenja u pojedince (“obične osobe”) se možda mogu objasniti i na ovaj način:

• Do 2009. g. smo živeli u vremenu “osvajanja teritorija” društvenih medija, gde je sve bilo dovoljno interesantno, naročito pionirski pokušaji pojedinaca ovladavanjem tehnika konverzacije i deljenja sadržaja putem društvenih mreža (posebno).
• U periodu do 2011. g. već se videlo da mnogi od ovih pojedinaca pokušavaju da “proture” neke svoje priče koje nas baš ni ne interesuju, a isata ta većina online korisnika nije još naučila na koji način da filtrira informacije koje nisu u domenu njihovog interesovanja.
• Poslednjih godinu dana beleži se period u kojem polako “zastareva” korišćenje naročito društvenih mreža, korisnici su generalno iskusniji i prate ono što ih interesuje, uključujući i online aktivnosti “običnih ljudi”. Tokom prošle godine se desila i serija protesta koji su organizovani na društvenim mrežama, tako da je generalno mišljenje javnosti o pojedincima online je s razlogom poboljšano.
• Sa druge strane, upravo taj trend oslanjanja na društvene mreže i informisanje preko društvenih medija (umesto obilaska pojedinačnog sajta klasičnih medija za pregledanje novosti) doveo je do naglog porasta poverenja u ovaj tip medija u poslednjih godinu dana, što se može pratiti i porastom poseta sa društvenih mreža na medijskim sajtovima u poslednjih godinu dana.

Moć pojedinca je porasla u tom kontekstu da ako se raznoliki interesi pojedinaca slože oko neke akcije, tada postoji na Webu dovoljan broj pojedinaca koji u slučaju njihovog aktiviranja može da menja svoju stvarnost na bolje (npr. organizacija oko pomoći maloj Zvezdani, ili npr. akcija #muzičkidinar).

Načini uspostavljanja poverenja sa ciljnim grupama definišu dominantne načine promocije

Od kada postoji ekonomija zasnovana na tržišnim pravilima, poznato je da kompanija ima potrebu za oglašavanjem da bi objavila prvo da uopšte postoji, a naknadno da predstavi široj javnosti šta sve prodaje. Da bi se doprlo dfo šire javnosti, već skoro 200 godina se koriste masovni mediji putem kojih se može dopreti brzo do većeg broja stanovnika (u gradu, regiji, državi…).

Čak i u ovim krajevima u poslednjih 20 g. se pojavilo toliko kompanija u svim mogućim oblastima, da čisto obaveštavanje da nešto postoji (oglašavanje) ima sve manje smisla, jer kako vreme prolazi ljudi sve manje veruju onome što čuju i vide u reklamama (ako uopšte vide i čuju te reklame), zbog povećanja broja medija, naročito pojavom Interneta.

Iz tog razloga se i razvijaju sve sofisticiraniji načini promocije koji imaju za cilj (u svom najboljem slučaju) da uspostave što kvalitetnije poverenje u organizaciju koja se promoviše. Sistemi promocije koji se u osnovi zasnivaju na uspostavljanju poverenja imaju najviše šanse da budu uspešni u narednom periodu, a poslednjih nekoliko godina se ovo odnosi upravo na uspostavljanje poverenja putem različitih vrsta društvenih medija.

Barometar poverenja upravo prikazuje porast skepticizma pojedinaca (između ostalog i zbog sveprisutne krize), koji traže sve više dokaza i sve kvalitetnije pokazatelje da određena kompanija i njeni proizvodi proizvode pozitivno poverenje od strane korisnika, koji danas lako mogu da obaveste i ostale potencijalne korisnike o svojim stavovima… Kada je ovakvih autentičnih glasova puno, to svakako može da bude indikativno – pozitivno ili negativno za određenu organizaciju…

Kompletna dešavanja korišćenjem društvenih medija vode u poslovni pokret koji je definisan 2009. g. kao “radikalna transparentnost” (Wired 2009, Davos 2012), i koji se može eksplicitno videti kraz skoro sve potrebne parametre koje u budućnosti organizacije moraju da poboljšavaju u svom delovanju, prema posmatranom barometru poverenja iz 2012. g.

Samo transparentne organizacije mogu da odgovore na izazove koje postavlja savremeno uspostavljanje poverenja – poverenje se najlakše i najkvalitetnije uspostavlja kada su korisnicima na raspolaganju svi mogući aspekti poslovanja organizacije, od odnosa sa zaposlenima, do kvaliteta postavljanja organizacije u poslovni fokus prema potrebama korisnika.

Rating: 0.0/10 (0 glasova cast)

Samo idiot može da nastavi da diže tiraž na nečemu što može da ugrožava neke ljudske živote (a i da šteti imidžu zemlje u celini). Doduše, kada se nakon konflikata preskoči podvlačenje crte, kada se ne utvrde uzroci i posledice, kada se ne osude krivci, kada se preskoči suočavanje, kada se ne prebroje žrtve, kada se ignorišu unesrećeni, kada Srbiju boli briga da uradi nešto na svom imidžu osim ako to za nju ne radi Novak Đoković - onda tu ulogu preuzimaju tabloidi kojima je u opisu delatnosti podilaženje najnižim strastima, podgrejavanje predrasuda i stereotipa, iskrivljavanje informacija, proizvodnja skandala... Pa onda nije ni čudo da Džon Vojt, otac Andželinin, bude proglašen za đaka Alojzija Stepinca, iako je Stepinac u vreme njegovog školovanja bio u komunističkom kućnom pritvoru.Zašto ovo pišem? Javile su mi malopre kolege da je moja izjava iz emisije Piramida u kojoj sam preksinoć gostovala osvanula na naslovnoj strani i još nekim stranama domaćih tabloida. Te da je čak i B92 prenela t

Potreban materijal:

Kora od bundeve

3 jaja 160g šećera 1 vanilin šećer 160g pirea od bundeve 1 kašičica narendane narandžine korice 100g brašna 1/4 kašičice soli 1/2 kašičice praška za pecivo 1/2 kašičice sode bikarbone 1/2 kašičice cimeta 1/4 kašičice mlevenog đumbira prstohvat muskatnog orašćića

Krema od mascarponea i narandže

300g mascarpone sira (ja sam u nedostatku istog koristila Kuč-ov “Katunski kajmak”) 1 vanilin šećer 2 kašike šećera u prahu 1/4 kašičice cimeta 1 kašičica narandžine korice 2 kašike narandžinog soka ili likera od naranče 200ml slatke pavlake

Priprema:

Rernu zagrejati na 180C. Pleh za pečenje veličine 36x28cm nauljiti i obložiti papirom za pečenje. U manjoj posudi pomešati brašno, so, prašak za pecivo, sodu i začine. Mikserom umutiti jaja sa šećerom i vanilin šećerom dok se smesa ne zapeni i ne posvetli. Dodati pire od bundeve (običnu bundevu ispeći u rerni i kada se ohladi izmiksirati u blender. To možete uraditi i dan ranije) i narandžinu koricu, pa mešati dok smesa ne postane jednolična. Na kraju umešati smesu brašna. Mešati kratko, tek toliko da smesa bude jednolična. Smesu sipati u pripremljeni pleh i peći 10-13 minuta. Vruću koru odmah uviti u vlažnu kuhinjsku salvetu, zarolovati i ostaviti da se skroz ohladi. Mascarpone ili kajmak (sirni namaz) stavite u veću posudu. Dodajte sve sastojke osim slatke pavlake i kratko umutiti mikserom. Na kraju dodati umućenu slatku pavlaku i mutiti dok se smesa ne stegne i ne postane kremasta. Potrebno je vrlo malo mutiti. Kremu držati u frižideru dok se kora ne ohladi za filovanje. Ohlađenu koru pažljivo odrolovati i premazati sa 3/4 kreme, ostavljajući 1cm praznog prostora uz rubove kore. Koru ponovno zarolovati pa rolat prebaciti na tacnu za posluživanje tako da spoj bude na dnu. Ostatkom kreme premazati rolat spolja i staviti u frižider na 3 sata. Pre posluživanja rolat po želji posuti sa malo mlevenog cimeta.

Ovaj prelepi rolat pravila sam po Monikinom receptu i u potpunosti se oduševila ukusom. Definitivno poslastica koja će biti često pravljena u mom domu.